Боготражитељи

РУСКИ СВЕШТЕНИК ФЈОДОР КОЊУХОВ, НЕОБИЧНИ ХОДОЧАСНИК НА КРАЈ СВЕТОВА
Чудеса вечног путовања
Капетан дуге пловидбе, заслужни мајстор спорта, православни свештеник, сликар, књижевник, новинар. А само један човек. Једини је на планети досегао свих пет њених најистуренијих тачака. Био је на оба пола, два пута се пео на Еверест, четири пута јахтом опловио планету, превеслао два океана. А без помоћи Божје и светог Николаја, каже, не би стигао ни до трафике

Пише: Јован Пламенац

Чувши да у Црној Гори, у Херцег-Новом, постоји црква Светог Фјодора Ушакова, прва у свијету подигнута овом светитељу, чувеном руском адмиралу (1744-1817), Фјодор Филипович Коњухов и Вадим Борисович Циганов, пријатељи из Москве, договорили су се да јој поклоне икону овог светитеља. Своју идеју изложили су патријарху московском и све Русије Кирилу и, добивши његов благослов, кренули су у акцију.
Икона светог Фјодора је насликана и богато украшена у Москви. Авионом је допремљена на Сејшеле, гдје је била усидрена Вадимова јахта „Света Викторија”. Шесточлана екипа, под командом Фјодора Коњухова, кренула је са Сејшела на пут дуг 4.500 миља 5. августа 2010. године, на дан када Православна црква прославља светог Фјодора. Преживјевши велико невријеме (које им је оштетило брод) и напад гусара код Рога Африке, у Бар су стигли 28. октобра.
Фјодор Коњухов је већ био православни ђакон; рукоположен је у родном Запорожју те године, 23. маја.
Фјодор, рођен 12. децембра 1951, још као дјечак је знао да ће бити поморац. И његов отац Филип је пловио, и дјед Михаил... Поморство и рибарење дуга су традиција његове породице, која је из Архангелске губерније.
Дјед му је говорио: „Седов није успио да оде на Сјеверни пол. Ти треба да одеш тамо.” Дјед је познавао чувеног руског хидрографа, поларног истраживача Арктика, Георгија Јаковљевича Седова, који је 1912. покушао да освоји Сјеверни пол. (Сјеверни пол освојен је тек 1948. и то – авионом.)
У Поморској школи у Одеси учио је за навигатора, у Поларној школи у Лењинграду за механичара... Данас је капетан дуге пловидбе и капетан јахте. Четири пута опловио је земљину куглу јахтом а да се није усидрио ни у једној луци, петнаестак пута је препловио Атлантски океан, једном га је и превеслао, за 46 дана и 4 сата, поставивши свјетски рекорд.

ЗА ПРВУ ЕКСПЕДИЦИЈУ БАТИНЕ

Шта ради Фјодор Коњухов на јахти на тако дугим путовањима, осим, наравно, што њоме управља, припрема јело, почисти... јер, сам је? Води дневник, који потом претаче у књиге. Дивна му је књига „Океан – моя обитель”, пуна вјере. Ту се он, мјесецима сам између неба и воде, обраћа сину Николају, и подучава га хришћанским вриједностима живљења. Још малом, оставио му је својеврсни тестамент, који подсјећа на светоотачко штиво. То је једна од дванаест његових књига до сада објављених, које су га учиниле чланом Савеза писаца Руске Федерације.
И слика, црта, ваја... Насликао је преко 3.000 слика. Када су га, 1983. године, примили у Савез ликовних умјетника Совјетског Савеза, био је најмлађи његов члан. Потом је, 1996, примљен у Савез ликовних умјетника Москве, у секцији Графика, а 2001. и у секцији Скулптура.
Почасни је члан Руске академије умјетности и добитник је њене Златне медаље. Своје радове излагао је на многим изложбама у Русији и у иностранству.
Једно вријеме издавао је часопис „Журнал Федора Конюхова”. Члан је и Савеза новинара Руске Федерације.
Прво путовање, које је касније добило статус његове прве експедиције, остварио је када му је било само петнаест година: рибарским чамцем превеслао је Азовско море. Дједове ријечи су му брујале у глави и мислио је: „Ако то успијем, сигурно ћу отићи на Сјеверни пол.” Када се вратио, од оца је добио – добре батине.
На Сјеверном полу, псећим запрегама и на скијама, сам, био је три пута. Први је Рус који је испунио програм „Велики шлем”: био је на Сјеверном и Јужном полу и Монт Евересту, и једини је житељ Планете који је достигао пет њених екстремних полова: Сјеверни и Јужни пол, Пол релативне недоступности у Сјеверном леденом океану (тачка на сјеверној полулопти Земље до које је најтеже доћи, велики изазов за све путнике), Монт Еверест и Рт Горн („Пол јахташа”).
Овај најзнаменитији руски путник до сада је имао преко 40 јединствених експедицији по земљиној кугли. Постао је редовни члан и Руског географског друштва, заслужни је мајстор спорта (то је највеће спортско звање у Русији), ушао је у енциклопедију „Хроника човјечанства”. Од 1998. руководилац је Лабораторије за даљинску обуку под екстремним условима Савремене хуманитарне академије у Москви. Носилац је Ордена пријатељства народа Совјетског Савеза, Ордена светог великомученика Георгија првог степена за примјерни и жртвени труд на корист свете Божије Православне цркве, награде УНЕП Глобал 500 за допринос у заштити животне средине, УНЕСКО награде за фер-плеј... Почасни је грађанин Находке и Бергина у Русији и Тернија у Италији.

ЛИТУРГИЈА НА ГОРСКОМ ВРХУ

Фјодор Коњухов, Вадим Циганов, Фјодор Тузов, координатор овог пројекта, Олег Молчанов, академски сликар, члан Руске академије ликовних умјетника, Оскар Коњухов, Фјодоров старији син, извршни директор Федерације једриличарства у Русији, Јован Пламенац, барски свештеник, и Крсто Пламенац, сниматељ, студент теологије – то је била екипа која је јахтом „Света Викторија”, по немирном мору, пловећи 17 сати, 3. марта 2011. увече отишла у Бари, светом Николају Мирликијском Чудотворцу. Старјешина тамошње базилике дозволио им је да уђу у ограђени и закључани дио храма, гдје је Светитељев гроб. Фјодоров сан да се поклони моштима светог Николаја је, напокон, досањан.
Вративши се 5. марта поподне у Бар, након непун сат паузе, чланови експедиције су се, по јаком вјетру, упутили ка врху Румије. Фјодор Коњухов, који је у међувремену примио чин свештеника, испео се на још један планински врх, један међу многима на свих шест континената, али на једини гдје је у цркви могао да заблагодари Богу на милости коју све ове године излива на њега. Дан је измицао и није било времена да се одслужи литургија.
Свештеник Фјодор литургију на Румији одслужио је пола година касније, 29. октобра. Била је то једна од редовних мјесечних литургија у овом храму. Био је тако срећан, тако испуњен благодаћу... И благодарношћу.
Крајем 60-тих година у Бабрујску, гдје и умјетничку, завршио је богословску школу. Још тада је планирао да буде свештеник; док је млађи да путује свијетом, а када остара, када му буде 50 година, да прими свештенички чин. Некако тако је и било, али не баш сасвим: како су године надолазиле, граница старости му се помјерала.
На Васкрс 2012. завршио је путовање по Етиопији. У древној етиопској престоници Аксуму дочекао га је патријарх и католикос Етиопске (дохалкидонске) цркве Абуна Павле (упокојио се 16. августа 2012). Како је објавио „Глас Русије”, свештеник Фјодор Коњухов први је Европљанин који је видио Ковчег завјета.
На камилама, са 16 чланова експедиције наоружаним аутоматима, у којој је он био једни бијелац, пустињом гдје је температура достизала и 58 степени Целзијусових, прошао је преко хиљаду километара. У Аксуму је био и двије године раније.

ДО ГРАНИЦА И ПРЕКО ЊИХ

Када је рукоположен у чин свештеника, Фјодор Коњухов је Епархији запорошкој подарио икону светог Николаја Мисгорнског. Наиме, иако има благослов да и сам слика иконе, иако је учен и признат сликар, дао је ову да је, по његовој скици, уради бољи од њега. („Сликар је једно, а иконописац нешто сасвим посебно. У иконе је потребно уграђивати дух, али до тога треба стићи.”) Свети Николај Мисгорнски (према рту Горн) у десној руци држи овај рт, а у лијевој брод.
Пирати који би успјели да прођу око рта Горн, на крајњем југу Јужне Америке, гдје сунце скоро да се и не појављује и гдје су веома јаки вјетрови, били су посебно цијењени и носили су у уху минђушу, као највиши орден. Теже је, каже Фјодор, обићи рт Горн него се испети на Еверест.
На Монт Евересту „нема што да се дише”, каже Фјодор. При посљедњој експедицији на овај врх, 2012, сва брада му се почупала од маске са кисеоником и изгубио је осам килограма тјелесне тежине. То је била, тврде стручњаци, једна од најтежих сезона откад се организовано пење на највиши планински врх на Земљи. Чак једанаест планинара је погинуло. Више експедиција, са око сто људи, отказано је.
Пењали су се по јаком вјетру. Киша је пљуштала, оштетила им батерије за струју. Дио пута ишли су четвороношке. Било је ужасно хладно, руке и ноге није осјећао. Обузимао га је страх; више пута му је пало на памет да му је то посљедње путовање. И непрекидно се молио светом Николају да га „извуче горе”.
У скоро пола вијека његових путовања било је безброј опасних ситуација. Једном је три дана и три ноћи провео заробљен у преврнутој јахти. Други пут, на Атлантику, пловећи са сином Оскаром, упао је у олују. Једва су задржали јахту да се не преврне. Премро је од страха, због сина.
Нарочито тешко пало му је прво путовање око свијета. Без престанка је пловио 224 дана, сам, не свративши ни у једну луку, без радио станице, без телефона... Јахта мала, а олује жестоке.
Ипак, најтеже му није било неко од многих самосталних путовања, него оно из 1986. када је са групом легендарног Димитрија Шпара на скијама зашао у поларну ноћ, према Полу релативне недоступности у Сјеверном леденом океану.
Са алпинистом Волођом Јаночкином попео се на Макинли, највиши врх Сјеверне Америке, на Аљасци. Управо ту је погинуо велики јапански путник Наоми Уемура, човјек којем се Фјодор дивио и који му је био узор. А то није тако опасно мјесто. Међутим, када је сам пошао у освајање тог врха, у једном моменту спопао га је ужасан страх. Није могао ни корак даље. Успио је некако да преброди кризу и настави даље, али након тог догађаја почео је озбиљније да размишља о сопственом „лимиту ризика”.

ПУТОВАТИ ДА СЕ НАДИШЕШ

„Да ли сам испунио свој лимит ризика?” пита се Фјодор. Да ли ће Бог и даље да га чува у ситуацијама опасним по живот, у које свјесно упада живјећи оваквим животом? Да ли је Богу потребан овдје, на земљи?
Ипак, иако времешан, чамцем на весла „Тургојак” направљеним специјално за њега, без ичије помоћи и не пристајући ни у једну луку недавно је превеслао – Тихи океан. Кренуо је из Чилеа, из Кон Кона, 22. децембра 2013. и за 160 дана, веслајући, допловио у Мулулубу на обали Аустралије. Превалио је 17.408 километара. Претходни најбољи резултат преласка јужног дијела Тихог океана на весла био је за 273 дана.
Само што је пристао на копно, стигла му је честитка од Владимира Путина, који му је пола године касније, на 15. конгресу Руског географског друштва, уручио Златну медаљу Миклухо-Маклаја, као њеном првом добитнику.
А волио би да превесла и Индијски... Па – можда – да потом оконча каријеру „путештвика”. Уосталом, већ је стекао услове за пензију, „да се вози бесплатно метроом”. Само да повади папире.
Већ раде његове „школе за путнике” у Нахотки и Вологди, а обећали су му да ће му је отворити и на Алтају.
Када му је било шест година, дјед Михаил дао му је крстић. Од тада га увијек носи окаченог о врат. Рођени брат Михаилов звао се Николај. Био је свештеник. Бољшевици су га 1928. године уморили тако што су га извели на лед и на њега сипали воду. Руска православна црква уписала га је у Диптих светих. Икона светог свештеномученика Николаја Коњухова данас краси и цркву Свете Тројице на Румији.
„Сваком човјеку који нема вјере живот је тежак, посебно путнику”, каже свештеник Фјодор. Још од ране младости, навикао је да се моли светом Николају и Богу, гдје год био, посебно ноћу. „Имам осјећај да ме свети Николај никада не оставља. Без помоћи са Неба не бих преживио.”
Фјодор Коњухов никада није дизао тегове, никада није трошио вријеме и пажњу на спортске тренинге. Његови мишићи су прилично слабашни. „Немам ни физичке, ни моралне, ни интелектуалне способности да пређем океан, или стигнем до Пола. То је могуће само са Богом”, каже отац Фјодор.
„Ваздуха се могу надисати једино на путовањима”, каже. „Тамо нема сујете, оговарања, испразних прича...” А има времена за молитву, у којој проводи читав свој живот, и много прије него што је постао свештеник.
Са својом породицом живи скромно, углавном од новца који зарађује продајом књига и слика.

***

На врху врхова, други пут
На Еверест се попео поново када му је већ било 60 година. Први пут то је урадио 11. маја 1992. године, само десет година након прве совјетске експедиције којој је то успјело.

***

Знакови крај пута
Од новца који заради на путовањима саградио је велики број „часовњи”, малених цркава. Подизао их је, обично, тамо гдје је живио или започињао велике експедиције. Тако исказује своју благодарност Богу.